Дводневни програм посвећен обиљежавању 110 година од рођења књижевника Михаила Лалића, у организацији херцегновског огранка СПКД „Просвјета“, почео је у Херцег Новом омажом једном од најзначајнијих приповједача југословенског простора 20. вијека који је поникао у Црној Гори.
О његовом дјелу било је ријечи и дан касније на научном скупу у „Кући нобеловца Ива Андрића”.
Тридесетак година Лалић је био становник Херцег Новог, у кући на Топлој, у мјесту гдје је некада Његош учио, а које су за свој дом бирали Иво Андрић, Стеван Раичковић и многи други.
Романсијер, приповједач, есејиста, пјесник, често са лирским, готово поетским описима природе, а оштрог, бритког пера, до завидног нивоа реалистичног, кад су у питању чињенице, људи и догађаји, упечатљив сликар менталитета васојевићевског краја, сужањ у тамници мисли о филозофији живота и смислу постојања, у сукобима пренапућене историје, гдје му је ријеч - свједочанство, писани траг времена, сажетак је портрета Михаила Лалића, казала је предсједница СПКД „Просвјета“ ХН, Оливера Доклестић.
„Рођен на самом почетку Првог свјетског рата, Лалићев живот су обиљежили рат, страдања, патња, заточеништво, револуција и тежња ка нечем бољем и праведнијем“, истакла је Доклестић.
Због снажних револуционарних и комунистичких идеала, млади поета је бивао у тамници тридесетих и четрдесетих година прошлог вијека, на простору ондашње државе, али и у Солуну гдје са осталим ратним заробљеницима формира југословенски батаљон. По повратку у Црну Гору наставља да ради као новинар и књижевник, потом уредник значајних медија тог времена, али и директор Издавачке куће „Неолит“ до пензионисања 1965. године.
„Та 1965. година, постала је преломна, напокон је могао да подвуче црту и посвети се ономе што је највише волио - писању и књижевности. Почео је слободно удисање и издисање, без присмотре, „пуним плућима“ као књижевник стваралац, свједок догађаја из бурне историје Другог свјетског рата, који стално ради и дорађује већ објављене рукописе романа“, подсјетила је Доклестић.
Добитник је бројних књижевних награда и признања међу којима су и три Тринаестојулске награде (1968, 1970, 1974), Октобарска награда града Београда (1966), НИН-ова награда (1974), златна плакета „Ристо Ратковић“ за животно дјело (1985) и друге. Иза њих је стајао Лалићев несумњив квалитет, посвећеност, озбиљан, студиозан књижевни рад и велика природна даровитост приповједања.
Научна јавност сматра да су Михаило Лалић и његово велико књижевно стваралаштво неправедно измакнути са књижевне и умјетничке стазе данашње Црне Горе и постјугословенских земаља.
„Новљани, обични пролазници на улици, памте га као скромног, ненаметљивог човјека. Ничим се није истицао. Ваљда је зато и необична судбина цијелокупне његове заоставштине која је расута на разним мјестима. У Херцег Новом је продата и преправљена његова кућа, и нема никакве плоче ни трага да је он ту становао, одмарао и стварао. Остају нам његове књиге, као велико свједочанство једног времена и његове изузетне књижевне личности. Зато је и овај омаж и научни скуп један мали отворени прозор кроз који нас гледа књижевна личност мајстора приповједања, Михаила Лалића“, казала је Доклестић.
На научном скупу о Лалићевом дјелу у „Кући нобеловца Ива Андрића” говорили су: др Синиша Јелушић, др Татјана Ђуришић, др Радоје Фемић, др Александра Пауновић, др Драшко Дошљак, мр Божена Јелушић, мр Катарина Пантовић, мр Ђорђе Малавразић, публициста Будо Симоновић, књижевник Мираш Мартиновић и професорице књижевности Јелена Ђоновић и Тамара Комар.
Омаж у фоајеу дворане „Парк” су Брамсовим валцерима увеличале професорице клавира Даниела Сеферовић и Анита Злоковић.
Омаж и научни скуп поводом 110 година од рођења Михаила Лалића одржан је у склопу програма обиљежавања Дана ослобођења Херцег Новог, а подршку су пружили Министарство спољних послова Србије, Управа за Србе у региону и Општина Херцег Нови и ЈУК Херцег фест.
