Програмом „Обично необично вече са Матијом Бећковићем“ у Кући нобеловца Ива Андрића свечано је отворено културно љето.

У разговору са новинаром Перицом Ђаковићем, пјесник је публику водио кроз свој стваралачки пут, преносећи мисли о књижевности, времену и људима.
Отварању херцегновског културног љета прусуствовали су и предсједник и потпредсједник Општине Херцег Нови, Стеван Катић и Иван Отовић.
Књижевник Матија Бећковић је на почетку свог излагања истакао да је улазак у дом Ива Андрића раван добијању највећег одликовања. Било је то биће, како каже, које је само себи и отац и мајка, писац који је сам себи једини предак, рођен из духовне сржи Његоша и Вука Караџића.
Говорећи о дјелу „Мајка Зорка" које је написао у позним годинама, Бећковић оживљава причу о оцу, краљевском официру којег никада није упознао. Ту породичну нит, на обичном листу папира, вјешто је сачувала његова мајка, ћерка солунског ратника из Грчке. Писала је, по ријечима Бећковића, не слутећи шта ће од тих редова бити.
„Ја сам својој мајци дао једну велику свеску и замолио је да ми опише свој живот. Та свеска је стајала код мене годинама док сам се нисам сјетио да у њу завирим. Баш онда кад је требало, као пост фестум, објавио сам њене мемоаре са мојим поговором. Моја мајка је била писмена и лако је писала. Обични људи лакше пишу него писци. Она се са писањем није мучила, него се хартији исповиједала. И колико је год било бијеле хартије, она је испунила својим ријечима. То је била једна спонтана исповијест у којој је она говорила о свом животу који је имала у малом прсту“, казао је Бећковић.
Деценијама је Бећковић кроз стихове тражио оца и градио му споменик од ријечи. Према његовом казивању, он за њега никада није умро.
„Мој отац нема гроб, а онај ко нема гроб увијек је жив. Он је припадао једној војсци која нема гробова. Зато се и говори за све те људе који гроба немају да су живи. Говорили су да је пећина гдје су боравили имала други излаз, па су се јавили из Грчке. И до дан данас, они који су их побили такође су их тражили и малтретирали њихове породице. Питали су јављају ли им се, измишљали приче да су их видјели негдје, да се јављају или да су се негдје оженили. Жртва тих прича била је и моја мајка“, истакао је он.
О свом дјелу „Мој друг Ђидо”, Матија Бећковић говори с посебним поносом. За њега, то је књига какве никада раније није било. Пријатељство са Милованом Ђиласом, дуго три деценије, било је доказ да упркос идеологијама и подјелама, постоји нешто непролазно што стоји високо изнад политике.

Бећковић је током вечери говорио и о поеми „Вера Павладољска”, коју је написао са осамнаест година, а која остаје врхунац и круна његовог дјела.
Говорећи о Његошу и нераскидивом пријатељству са митрополитом Амфилохијем Радовићем, пјесник је заокружио причу о свом стваралачком и животном путу. Између зидова Андрићеве куће, ово „обично необично вече” остаје уписано као свједочанство о времену, памћењу и људима који су постали стубови наше културе.
Вечерас у 20 часова у Дворани Парк биће одиграна представа „Богојављење“ по тексту Матије Бећковића, у режији Ане Ђорђевић. Играју: Светозар Цветковић, Небојша Миловановић и Милован Филиповић.
Улазнице по цијени од 15 еура су доступне на сајту www.hercegfestulaznice.me и на благајни дворане Парк.