Рођен је 1879. године у Херцег Новом. По занимању је био књижар. За в.д. начелника општине Херцег Нови изабран је септембра 1935. године, након одласка Мирка Комненовића у Београд као новоизабраног народног посланика. Наставља започете активности на комуналном уређењу Херцег Новог. Године 1936. отвара се модерно опремљена клаоница у Мељинама. Почиње уређење главног трга уклањањем престаралих стабала мурве. Калдрмише се улица око новоизграђене жељезничке станице. Уређују се стазе за шеталиште у савинској дубрави. Године 1937. пушта се у саобраћај нови колски пут преко Савине. Пушта се у рад телефонска централа Игало-Марсељ-Тунис. На Топлој се отвара ново одмаралиште „Новосел" и дограђује се депанданс хотела „Бока". Јово Секуловић посебну пажњу посвећује школству, али изненада 1. септембра 1937. године даје оставку због укидања Учитељске школе. На интервенцију бана Зетске бановине повлачи оставку и Учитељска школа наставља рад сљедеће школске године.

У јуну 1938. године општинско Вијеће обнавља мандат Јову Секуловићу. Асфалтира се главна саобраћајница од Топле до Савине и уређује аутобуска станица поред хотела „Рудник". Калдрмише се трг у центру града и главна улица. Покреће иницијативу за израду регулационог плана града. Покреће иницијативу за формирање херцегновског среза којем  би географски и саобраћајно гравитирало 13.000 становника из општине приморске (Суторина и Крушевице), општине Луштица и рисанске општине са Кривошијама. Године 1939. и 1940. врши се реконструкција дијела колског пута Игало-Херцег Нови и гради се нови мост на Топлој. Гради се силос на Зеленици и Спомен дом у Бијелој. Уводи се директна авионска линија Београд-Груда-Херцег Нови.

Италијанском окупацијом Херцег Новог 1941. године, Јово Секуловић бива ухапшен и интерниран у Липолео, у Италији.

Као власник књижаре у Херцег Новом издао је 18 књига, међу којима више издања „Горског вијенца“, „Манастир Савина“ Тома Поповића, „Цртице о Боки которској“ Вићка М. Трипковића, „Успомене из Боке“ Николаја Велимировића. Био је заступник Српске књижевне задруге и одржавао добре личне односе са књижевницима Јованом Дучићем, Светозарем Ћоровићем, Алексом Шантићем и другим.

Умро је у Риму 1950. године.