Рођен је у Дубровнику 1901. године. Студирао је право у Бечу. Након капитулације Италије 1943. године, почела је припрема и организација илегалне народне власти у Херцег Новом. Иако Владимир Мариновић није био члан Комунистичке партије, Илегални Народноослободилачки одбор Херцег Новог кога су сачињавали Милован Миљевић, Илија Џуовић, Боро Ћоровић, Ђулио Мартинети, Франо-Лило Трани и други, Владимира Мариновића су изабрали за првог предсједника Илегалног НОО-а.

Након ослобођења 28. октобра 1944. године први је предсједник Мјесног народноослободилачког одбора Херцег Нови, а 14. новембра Мјесни НОО преименован је у Градски народноослободилачки одбор Херцег Нови. Између 27 чланова Одбора, Владо Мариновић је поново изабран за предсједника. Са пуно одговорности и ентузијазма радио је на учвршћењу и афирмисању нове народне власти. Организовао је прву болницу за рањенике и болеснике ослободилачке војске у хотелу „Бока", прикупљање хране и других потрепштина за снабдијевање грађанства. Поставио је народне страже и патроле у граду и организовао прве радне акције на уређењу града итд.

Априла 1945. године на захтјев Министарства спољних послова Демократске федеративне Југославије напустио је Херцег Нови и почео да ради у протоколу Министарства спољних послова у ранг опуномоћеног министра, чију дужност је обављао до пензионисања.

У Првом свјетском рату са Моравском дивизијом учествовао је у Церској и Колубарској бици. Са српском војском прешао је Албанију и са пробојем Солунског фронта вратио се у Србију. Био је секретар Конзулата Краљевине СХС у Солуну. Из протеста према Шестојануарској диктатури напустио је дипломатску службу и одселио у Париз до избијања Другог свјетског рата, када се враћа у Херцег Нови. Из Париза је још 1936. године организовао прво испитивање љековитог игалског блата у љечилишту Виши у Француској. Био је и први пацијент старе бање Игало.

Владо Мариновић је носилац Албанске споменице, Медаље заслуге за народ, Ордена рада, Ордена Легије части и других одликовања.

Умро је у Београду 1982. године.