Рођен је у Мокринама 1900. године, по занимању је био зидар. На позицији је предсједника Мјесног градског народног одбора Херцег Нови од 26. септембра 1950. године, а потом му проширени пленум Мјесног одбора продужава мандат до јуна 1952. године, када ступа на снагу нови Закон о реорганизацији народних одбора на територији Народне Републике Црне Горе. Законом су укинути мјесни одбори и срезови и формиране су општине.

У мандатном периоду од једне и по године, поред текућих стамбено-комуналних послова Петијевић је утицао на реорганизацију угоститељства у граду. Основано је ново градско угоститељско предузеће у чији састав су ушли хотели „Рудник“ и „Топола“, као и бифеи и кафане ужег градског језгра, затим Игала, Савине и Мељина. Политиком такозваног „гарантованог“ и „везаног“ снабдијевања грађанства настојали су да запосле сву расположиву радну снагу. Донесена је и одлука о ограничавању коза на територији одбора.

Стево Петијевић је био директор Опште грађевинског предузећа у Херцег Новом од 1950. до 1959. године. У том периоду водио је изградњу знатног броја објеката на територији општине: Водовод „Ловћен“ од изворишта до Бијеле са резервоарима, доградњу главног стационара бање у Игалу, доградњу лукобрана и пристаништа у градској луци, зграду нове поште и доградњу зграде општине, мотел у Игалу, терасу „Јадран“, стамбене зграде у градском језгру, Савини и Бијелој, пристаниште у Улцињу и друго. Био је борац Орјенског партизанског батаљона.

Умро је у Херцег Новом 1977. године.