Рођен је на Сврчугама 1898. године. По занимању је био радник. За предсједника Народног одбора градске општине Херцег Нови Благоје Тушуп је именован 1. априла 1945. године и на тој функцији је био до савезних избора 30. октобра 1945. године, када се херцегновска Општина укида и општинске надлежности се преносе на Мјесни народни градски одбор Херцег Нови.

У периоду његовог мандата органи општине су претежно организовали снабдијевање становништва прехрамбеним артиклима (међународна помоћ УНРЕ). У току је била израда бирачких спискова и припреме за савезне изборе Демократске Федеративне Југославије.

Благоје Тушуп је био борац Орјенског партизанског батаљона од 1941. године. Након расформирања батаљона бива заробљен и затворен у логору Мамула, а затим интерниран у Италију, у логор Ливорно. Био је носилац више ратних одликовања.

Умро је у Херцег Новом 1983. године.

Рођен је у Херцег Новом 1902. године. По занимању је био трговац. До ослобођења града 28. октобра 1944. године био је секретар Илегалног Народно-ослободилачког одбора Херцег Нови. За предсједника Градског народно-ослободилачког одбора Херцег Нови именован је априла 1945. године и ту дужност је обављао до 1. новембра 1945. године.

Од почетка устанка против окупатора 1941. године, у центру града, у својој трговачкој радњи, организовао је илегални пункт за прикупљање и отпремање материјала и обавјештења Орјенском партизанском батаљону. Радио је под илегалним именом „Крцун". Захваљујући својој одважности, хладнокрвности и сналажљивости, издржао је сва искушења окупације и није био откривен као организатор и сарадник Народно-ослободилачког покрета у граду.

Свој радни вијек до пензионисања, провео је скромно у својој струци као трговац.

Умро је у Херцег Новом 1977. године.

Рођен је у Бањанима (Никшић) 1897. године. Завршио је обућарски занат у Улцињу. За предсједника Мјесног градског народног одбора Херцег Нови са четворогодишњим мандатом именован је 1. новембра 1945. године. На Пленуму МГНО ХН 25. децембра 1949. године мандат му је продужен до 31. децембра 1950.

У периоду мандата Тодора Килибарде успостављене су градске комуналне службе, рад занатских, угоститељских и трговачких радњи, организовано снабдијевање грађанства потрошачким картама (боновима), те ријешавано веома изражено стамбено питање. У ту сврху основана су предузећа: Комунално, Туристичко-хотелско, Опште-привредно, Мјесно-угоститељско и Грађевинско предузеће.

На Савини је основана Пољопривредна економија, а у истом мјесту је почела и градња стамбене зграде са четири стана и Умјетничке школе. Фронтовским добровољним радним акцијама грађен је водовод ка Сасовићима, а на Пољопривредном добру сађени агруми и обављено пошумљавање. У граду је радила основна школа, гимназија и учитељска школа. Основана је Нижа угоститељска и Нижа музичка школа. Децембра 1949. године из Титограда је у Херцег Нови премјештено сједиште Војно грађевинског предузећа „Првоборац“ и основано ново предузеће „Експортбиље“.

Тодор Килибарда је као малољетник био добровољац у Балканском рату 1912. године, потом и добровољац Старо-србијанског одреда у Првом свјетском рату. Као омладинац, ухапшен је и затваран 1920. године те бјежи у Албанију и Италију. У Другом свјетском рату 1941. године ухапшен је у Херцег Новом и интерниран у Италију, у логор Липари, затим у конц-логоре Дахау и Бухенвалд у Њемачкој. Био је секретар Среског народног одбора Херцег Нови и секретар Општинског народног одбора Херцег Нови, као и посланик Црногорске народне скупштине. Са успјехом је обављао и друге друштвене функције.

Умро је у Београду 1955. године.

Рођен је у Мокринама 1900. године, по занимању је био зидар. На позицији је предсједника Мјесног градског народног одбора Херцег Нови од 26. септембра 1950. године, а потом му проширени пленум Мјесног одбора продужава мандат до јуна 1952. године, када ступа на снагу нови Закон о реорганизацији народних одбора на територији Народне Републике Црне Горе. Законом су укинути мјесни одбори и срезови и формиране су општине.

У мандатном периоду од једне и по године, поред текућих стамбено-комуналних послова Петијевић је утицао на реорганизацију угоститељства у граду. Основано је ново градско угоститељско предузеће у чији састав су ушли хотели „Рудник“ и „Топола“, као и бифеи и кафане ужег градског језгра, затим Игала, Савине и Мељина. Политиком такозваног „гарантованог“ и „везаног“ снабдијевања грађанства настојали су да запосле сву расположиву радну снагу. Донесена је и одлука о ограничавању коза на територији одбора.

Стево Петијевић је био директор Опште грађевинског предузећа у Херцег Новом од 1950. до 1959. године. У том периоду водио је изградњу знатног броја објеката на територији општине: Водовод „Ловћен“ од изворишта до Бијеле са резервоарима, доградњу главног стационара бање у Игалу, доградњу лукобрана и пристаништа у градској луци, зграду нове поште и доградњу зграде општине, мотел у Игалу, терасу „Јадран“, стамбене зграде у градском језгру, Савини и Бијелој, пристаниште у Улцињу и друго. Био је борац Орјенског партизанског батаљона.

Умро је у Херцег Новом 1977. године.

Рођен је у Мојдежу 1896. године. Филозофски факултет завршио је у Београду. У мандату предсједника Општине Херцег Нови био је 1945-1946. године.

Административно-територијалном подјелом послије Другог свјетског рата, у Народној Републици Црној Гори од 1944. године формиран је срез херцегновски, у чији састав су укључене територије бивших општина: Приморске (Суторина и Крушевице), Луштице и општина рисанска.

За првог предсједника Среског народног одбора Херцег Нови Душан Поповић је именован 1. новембра 1944. године и ту дужност је обављао до марта 1945. године, а потом и од марта до октобра 1946. године. У међувремену, од марта 1945. до марта 1946. године био је предсједник Среског народног одбора Боке которске.

Душан Поповић је оснивач Завичајног музеја и Архива Херцег-Нови 1950. године и директор тих установа до 1964. године. Био је потпредсједник Општине Херцег Нови од 1955. до 1958. године и више пута одборник Скупштине општине Херцег Нови. Обављао је и низ друштвено-политичких функција за шта је добио више јавних признања, диплома и захвалница. Аутор је књиге „Флора и вегетација херцегновског подручја“ са коаутором мр Антом Стернишом.

Након дипломирања, од 1923. године био је професор у херцегновској Гимназији, а од фебруара 1938. до априла 1941. године директор Ниже и Више гимназије у Херцег Новом. У току Другог свјетског рата два пута је затваран. Био је члан Илегалног мјесног народног ослободилачког одбора Херцег Нови. Прије ослобођења, пребјегао је на ослобођену територију, на Врбањ и Сврчуге.

Умро је у Херцег Новом 1992. године.

Рођен је 1902. године у селу Звечево (Доње Кривошије). Завршио је учитељску школу. За предсједника Среског народног одбора Херцег Нови биран је октобра 1946. године, а ту дужност обављао је до јуна 1949. године.

Извршни одбор херцегновског среза претежно се бавио спровођењем планске привреде, основана је Планска комисија, а пољопривреда је била реорганизована у социјалистички сектор на задружним економијама и сељачким радним задругама. Органи среза израђивали су планови сјетве за пољопривредне задруге и индивидуалне земљораднике. Прописивано је ко и колико треба да произведе памука, дувана, кромпира, уља, поврћа, да засади воћака, агрума итд. Такође као важан фактор у снабдијевању становништва, планиран је обавезни откуп пољопривредних производа и стоке по тзв. „везаним цијенама“. Вишак производа земљорадник, ако га је имао, могао је да прода на слободном тржишту.

Интензивно се радило и на отклањању посљедица рата, обнови попаљених кућа и сеоских школа, на збрињавању социјално угрожених лица и породица палих бораца. Организовани су обавезни курсеви за неписмене којих је у среза било око 800. За објекте општег значаја мобилисана је мушка и женска радна снага. Радило се на оспособљавању ратом дезорганизоване привреде и организовању рада у национализованим предузећима.

За реализацију већих планских задатака основана су: Среско трговачко предузеће, Среско грађевинско предузеће и Среско саобраћајно предузеће у Херцег Новом. У Зеленици је основано Шпедитерско предузеће за претовар робе са жељезнице на бродове или истовар бродова у луци. Приватним занатлијама, којих је било око 100 у срезу, повучене су радне дозволе и сви су укључени у занатске задруге.

Јово Самарџић је као члан Комунистичке партије Југославије био под сталним надзором полиције у Краљевини Југославији. Као учитељ запослење је могао добити само у крајње забаченим селима као што су Пољице у Поповом пољу, Гркавцу на Леденицама и сл. Био је један од организатора Тринаестојулског устанка у Кривошијама. Био је секретар Среског народног одбора Херцег Нови и секретар Народне скупштине Народне републике Црне Горе. Носилац је Споменице народно ослободилачког рата 1941. године.

Умро је у Сокобањи 1970. године.

Рођен је на Ублима 1922. године. Основну школу завршио је у родном мјесту. Занатску школу и браварски занат у Новом Саду.

За предсједника Среског народног одбора Херцег Нови изабран је у јуну 1949. године и на тој функцији је био до јуна 1950. године.

Рад Среског народног одбора се одвијао у изузетно тешким и сложеним условима због посљедица ратних разарања и недостатка најосновнијих материјалних и финансијских средстава за ријешавање бројних проблема. Тежиште рада било је на обнови и изградњи попаљених и разрушених кућа, збрињавање ратне сирочади и брига о самохраним родитељима палих бораца, организовању борачке и инвалидске заштите, обнови и оспособљавању привредних организација (посебно организовање производње у национализованим предузећима), организацији и оспособљавању трговине за рад у новим условима. Пажњу су поклањали оспособљавању угоститељских објеката и развоју туристичке привреде, оправку и оспособљавању здравствених објеката, санацији школа и кадровском оспособљавању за нормалну наставу. Такође, радило се на оправци саобраћајница и изградњи сеоских путева, електрификацији села, изради планова друштвено економског развоја. Мобилизација радне снаге и организовање радних бригада за учешће на акцијама од ширег друштвеног значаја.

Милан Вукасовић је активни учесник Народно ослободилачког рата од 1941-1945. године. Био је борац Орјенског партизанског батаљона, борац IV Пролетерске црногорске бригаде, борац и руководилац разних пратећих јединица виших команди НОВ. Носилац је Партизанске споменице 1941. године и више домаћих и страних одликовања. Послије одласка из Херцег Новог био је на бројним функцијама у представничким и управним органима, друштвено политичким и спортским организацијама од среза до федерације. Био је народни посланик у више сазива Скупштине Црне Горе, члан Савезног извршног вијећа и члан Савјета Федерације до његовог укидања.

Преминуо је у Херцег Новом 2005. године.

Рођен је на Мокринама 1919. године. Завршио је правни факултет у Загребу. Био је предсједник Среског народног одбора Херцег Нови од јуна 1950. до 8. јуна 1952. године, а потом и предсједник Народног одбора општине Херцег Нови до 9. септембра 1956. године. Функцију предсједника општине Херцег Нови поново је обављао од 3. новембра 1961. до 14. августа 1962. године, када добија нову дужност – секретар /министар/ за трговину, туризам и угоститељство Извршног вијећа НР Црне Горе.

Мандатни период Петра Ћурића карактерише врло динамичан развој општине. Упркос оскудним привредним капацитетима, успјешно користи нове могућности веће самосталности општинске самоуправе у ангажовању и улагању сопствених прихода. Прво спроводи допуну високостручних кадрова у општинским и привредним организацијама: дипломираним економистима, инжињерима, правницима, љекарима, ветеринарима итд. Према тадашњој политичкој оријентацији пољопривреда је била у првом плану па је 1951. године основано Пољопривредно добро „Приморје“ које је у првој фази располагало са 75 хектара земљишта. Ради веће ефикасности децентрализује угоститељска предузећа, а земљорадничке задруге прелазе на пословање преко привредног рачуна.

Године 1952. почиње електрификација Суторине и Луштице. Оснива се Опште грађевинско предузеће и Индустрија камена „Бокит“ у Ђурићима. Комунална установа прелази на самостално финансирање. Оснива се Дом народног здравља и врши прва доградња бањског љечилишта у Игалу. Почиње градња пута Камено-Мокрине.

Године 1953. отвара се Виша гимназија у Херцег Новом. Оснива се Фонд за комуналну изградњу и почиње градња водовода са извора „Ловац“ до Херцег Новог. Приступа се експропријацији земљишта за стамбену изградњу. Дограђује се лукобран и проширује пристаниште у луци.

Године 1954. продужује се градња водовода према Зеленици и граде резервоари на Топлој, у центру града и Зеленици, наставља се електрификација села. Гради се нови хотел „Ловћен“ на Топлој, реорганизује трговачка мреже и угоститељство. Обавља се мелиорација Суторинског и Кутског поља. Оснива се Општински инвестициони фонд, Фонд за унапређење туризма, Фонд за школство итд.

Током 1955. године туристичка привреда постаје примарна, у буџет се уводе ставке за израду студија, програма и пројектовање, усвајају се први урбанистички планови Игала и Херцег Новог. Гради се нова зграда Општине и управна зграда ГП „Првоборац“ на Топлој. Наредне 1956. године оснива се Комунална банка, у Бијелој ради Школа ученика у привреди, формирају се први општински савјети: за привреду, финансије, трговину и туризам, школство, радне односе, општу управу итд.

Године 1960. Херцег Нови постаје најпосјећенији туристички град у Црној Гори. Усвојен је Детаљни урбанистички план Херцег Новог и Топле, оснива се Катастарска управа. Изграђен је далековод Тиват-Херцег Нови и ТС 35 кВ, реконструише се нисконапонска електрична мрежа и јавна расвјета. Гради се планинарски дом „Субра“.

Пољопривредно добро прераста у Комбинат са 860 хектара земље у Суторини и Кутима и 140 хектара у Ђеновићима и Баошићима.

Године 1961. Школе ученика у привреди је преорјентисана на образовање кадрова за угоститељство, трговину, грађевинарство и металске струке у Бијелој, као кадровске основе за градњу привредне гране у општини. Утврђује се систем радничког и друштвеног самоуправљања и усмјеравање привредне и друштвене дјелатности приоритетним гранама привреде Херцег Новог. Отвара се Одмаралиште ратних војних инвалида у Игалу. Пољопривредни комбинат гради стакларе у Ђеновићима, штале у Кутима, подиже плантажу агрума у Баошићима и расадник мимозе на Савини. Проширује се градска пјаца.

Одлука о градњи хотела „Тамарис“, „Топла“ и доградњи хотела „Плажа“ донесена је 1962. године. Отвара се синдикално одмаралиште АП Војводине у Игалу, формирају се туристичка друштва дуж ривијере. Граде се 132 стана на територији општине, затим нова зграда поште, а наставља се и реконструкција нисконапонске електричне мреже и јавне расвјете.

Петар Ћурић је био борац Орјенског партизанског батаљона. Носилац је Споменице НОБ 1941. године као и других ратних и мирнодопских одликовања. Био је посланик Народне скупштине Црне Горе у више мандата. Оснивач је Предузећа „Монтенегротурист“ Будва и био је директор сектора за туризам „Интерсервиса“ Београд.

Умро је у Београду 1996. године.

Рођен је у Баошићима 1918. године. Завршио је пекарски занат. На позицији предсједника општине Херцег Нови био је од 9. септембра 1956. до 5. новембра 1960. године.

Период његовог мандата карактерише још увијек слаба привредна развијеност општине, те је у значајној мјери зависна од дотације из републике. Од 1957. године почиње интензивнија стамбена изградња па се за кредитирање ове изградње оснива Фонд за стамбену изградњу. Обавља се експропријација земљишта за градњу на Савини и Игалу, а градња је повјерена Општем грађевинском предузећу Херцег Нови и Грађевинском предузећу „Првоборац“ – претежно за војску. У Игалу се гради разводна водоводна мрежа са резервоаром и продужује се градња водовода од Зеленике до Бијеле са резервоарима у Ђеновићима и Бијелој. У то вријеме се доноси одлука о оснивању Осмогодишње школе „Милан Вуковић“ умјесто Ниже гимназије и Основне школе.

Године 1958. реконструише се градска нисконапонска мрежа и јавна расвјета, наставља се и електрификација села. У Бијелој, у Бродоградилишту „Бокељска побуна“ почиње градња дока носивости 8.000 тона. У Херцег Новом се оснива породилиште и дјечји диспанзер. Наставља се градња пута Крушевице – Врбањ и уводи редовна аутобуска линија до Крушевица. Граде се локални путеви за Убла, Поде, Сасовиће, Ластву и Мојдеж. Оснива се Средња туристичка школа. Материјално се знатно помажу спортске организације, ПК „Јадран“ осваја државно првенство у ватерполу и пливању.

Године 1960. интензивира се туристичка посјета Херцег Новом па се оснива Туристички биро „Савина“. У Игалу се гради Одмаралиште ратних војних инвалида, дјечје одјељење бањског љечилишта и мотел у Игалу. Да би се обезбиједило учешће за кредите за изградњу нових хотела, продају се хотели „Плажа“ у Зеленици и хотел „На плажи“ у граду, који су били у лошем стању. Средства од продаје нису намјенски утрошена након одласка Мирка Цвјетковића са , умањена за дугове, утрошена послије одласка предсједника Мирка Цвјетковића са дужности, већ за друге комуналне потребе. Ради одржавања новог и постојећег фонда станова, оснива се Стамбена заједница „Напредак“ са сервисом за занатске услуге. Поред пројектног бироа ГП „Првоборац“, оснива се Предузеће за пројектовање „Пројект“. Пољопривредно добро „Пријевор“ обрађује 75 ха агрума. Оснива се Раднички универзитет за дошколовање радника.

Мирко Цвјетковић је био учесник Народно ослободилачког рата и носилац је Споменице 1941. године, као и више ратних одликовања. Био је народни посланик посланик Скупштине Народне републике Црне Горе у два мандата.

Такође, био је директор Бродоградилишта „Бокељска побуна“ од 1952. године, у фази када је почела капитална изградња хале и оперативних обала.  Након истека предсједничког мандата био је директор предузећа „Бродарство“ до 1962. године када је предузеће припојено „Југооцеанији“ Котор.

Преминуо је 1997. године.

Рођен је у Игалу 1922. године. Завршио је Учитељску школу. Био је на дужности потпредсједника општине од фебруара 1960. године. Од 14. августа до 27. новембра 1962. године као потпредсједник врши дужност предсједника општине, да би на сједници Општинског вијећа 27. новембра 1962. године био именован за предсједника општине. На тој функцији остаје до маја 1966. године.

У мандатном периоду Стева Драшковића усвојен је нови Статут општине којим су Скупштину општине сачињавала два вијећа: Општинско и Вијеће радне заједнице. Оба вијећа су по правилу засједала заједнички. Рад скупштине и њених органа од 1965. године одвијао се по правилима Прве привредне реформе у Југославији. Привредном реформом и деноминацијом динара дошло је до крупних промјена у привредном систему. Престале су повластице на унутрашњем тржишту. У тежњи да динар буде конвертабилан, цијене роба и услуга приближиле су се цијенама у иностранству. Посебно су туристичке организације стекле много повољније услове и олакшице пословања смањењем камата на инвестиционе кредите. Радне организације стекле су реформом јачу материјалну базу.

Највећа ангажованост предсједника Стева Драшковића била је усмјерена на област туризма. Настојао је да оствари материјалне предуслове за ову привредну област, која ће послужити као подлога за даљи развој. У периоду 1962-1966. године изграђени су хотели: Тамарис, Топла са новоуређеном плажом, Плажа са вилом Палма, аутокамп Бока у Игалу и више синдикалних одмаралишта и кампова. Први пут, у зимском периоду у Херцег Новом бораве туристи у организацији данске туристичке агенције Хелсе реисер. Непрекидно се повећава број посјетилаца који достиже број од око 50.000 са 510.000 ноћења, а Херцег Нови постаје познат великом дијелу европских туристичких кућа на чијим продајним проспектима и програмима је херцегновска туристичко-угоститељска понуда.

Комунална и трговачка инфраструктура пратила је динамичну изградњу. Ради боље ефикасности обједињене су службе: водовод, чистоћа, градско зеленило, локални бродски саобраћај и одржавање локалних путева. Активиран је извор Опачица у Кутима. Изграђена су два нова резервоара на Савини. Извршена је реконструкција пута Дебели бријег-Каменари. Изграђена је и Јадранска магистрала којом је Херцег Нови добио одличну саобраћајну повезаност. Отвара се прва савремена самопослуга предузећа Врачар из Београда.

Да би се могла пратити и усмјеравати интензивна изградња Скупштина општине повјерава израду урбанистичких планова Предузећу за пројектовање Пројект, урађени су Генерални урбанистички план Херцег Новог и околине и детаљни урбанистички планови центра града, Савине и Игала.

По раније усвојеном приоритету, знатна инвестициона средства се улажу у развој пољопривреде. Међутим, Пољопривредно добро Приморје послује са сталним губитком, касни са реализацијом инвестиционих програма, па Скупштина општине доноси одлуку да се припоји Пољопривредном комбинату Београд /ПКБ/.

Граде се зграде ОШ „Илија Кишић“ у Зеленици и ОШ у Ђурићима. У то вријеме Министарство просвјете Црне Горе доноси одлуку о укидању Школе умјетничких заната у Херцег Новом.

Стево Драшковић је био генерални директор ХТП Бока, а обављао је и друге друштвене функције у општини.

Преминуо је 2010. године.